Đoan Penjaroja je preuzeo Partizan u jednom od najosetljivijih trenutaka u istoriji kluba.
Odlazak Željka Obradovića ostavio je traga koji se i dalje oseća, ali uprkos svim pritiscima, španski stručnjak je uspeo da smiri tenzije, stabilizuje ekipu i sezonu privede kraju u znatno boljem ambijentu nego što je zatekao na početku. U dugom razgovoru za Gigantes, Penjaroja je otvoreno govorio o svemu što je doživeo u Beogradu.
Na samom početku, opisao je atmosferu koja ga je dočekala u klubu:
“Zatekao sam veoma napetu situaciju, veliku tenziju. Bio je to delikatan trenutak jer je ekipa igrala loše i delovala bledo na terenu – i to ne samo po pitanju pobeda i poraza, već i u onome što se tamo najviše ceni, a to su zalaganje i timski duh. Navijači, koji su verovatno najbolji na svetu, idu iz krajnosti u krajnost: ili vas obožavaju ili vas ne podnose. Sve to nam nije išlo u prilog. Ipak, ključna stvar, bez ikakve sumnje, bila je činjenica da je najveća legenda srpske košarke, Željko Obradović, napustio kormilo tima.”
Dodao je da je realnost bila i ekstremnija od onoga što je očekivao pre dolaska:
“Zatekao sam ono što sam i očekivao, samo u još ekstremnijem obliku. Tek kada dođete tamo, shvatite kako ti ljudi funkcionišu, sa koliko strasti žive za košarku i koliko emotivno proživljavaju sve što ima veze sa njihovim klubom. Iz naše perspektive to deluje pomalo preterano, ali vremenom shvatite šta zapravo znači biti trener Partizana.”
Ambijent u koji je ušao bio je, kako kaže, potpuno unikatan – nešto što do tada nije iskusio u svojoj trenerskoj karijeri. Naglasio je da se nije bavio vanfudbalskim, odnosno vankošarkaškim temama, već se fokusirao isključivo na ekipu:
“Ja ne mogu da se mešam u taj društveni aspekt i navijačke teme. Pokušao sam da se fokusiram isključivo na ekipu – prvo da ih upoznam i vidim kako funkcionišu. Tamo me je dočekao čitav splet okolnosti. Nezdrava atmosfera iz prethodnih nedelja sigurno je uticala na to da se stvore određene navike i situacije koje nisu adekvatne za funkcionisanje jednog tima. Bila je to izuzetno teška situacija u kojoj je svako, ni sam ne znajući kako, pokušavao individualno da se spase. Naravno, tako je bilo nemoguće izvući se – problemi sa navijačima, problemi sa klubom, ekipa koja ne pobeđuje, ekipa koja gasi takmičarski žar… Ekipa koja je pokazivala čak i izvesnu ravnodušnost kada je trud u pitanju.”
Pred sobom je imao ogroman posao, a umesto velikih izjava, odlučio je da deluje tiho i postepeno:
“Moj zadatak je bio da prvo skeniram u kakvom su stanju igrači i da pokušam, korak po korak, da uvedem navike i usadim neka bazična pravila koja su svi oni ionako poštovali tokom svojih karijera. Prvih pet utakmica u Evroligi za nas su bile jako loše jer smo imali promene u rosteru, povrede i mnogo tumbanja. U tim mečevima nismo bili konkurentni. Ali, to mi je pomoglo da vidim gde se tačno nalazimo.”
Novinare Gigantesa posebno je interesovalo kako je Penjaroja lično doživeo ovaj izazov bez premca:
“Nikada ranije nisam imao ovakav izazov jer nikada nisam preuzeo ekipu usred sezone, a pogotovo ne u uslovima u koje sam ja došao – sa takvom atmosferom, zamenjujući čoveka koga sam zamenio, i sa ekipom koja je bila u dubokoj krizi… Izazov je bio ogroman. Ali, uvek sam verovao u ono što radim. S obzirom na to kroz šta sam prolazio poslednjih meseci, ovaj izazov na sportskom planu nije bio mnogo veći od poteškoća koje sam preživeo u poslednjih godinu i po dana. One su u najmanju ruku bile na nivou onoga što me je dočekalo u Partizanu.”
Kada je reč došla na navijače i atmosferu na utakmicama, Penjaroja je priznao da je, uprkos pritisku, u tome i pronalazio uživanje – posebno tokom derbija:
“Ja uspevam prilično dobro da se izolujem od svega, ali ambijent i atmosfera koji se tamo stvaraju su spektakularni. Ta emocija koju imaju, način na koji preživljavaju utakmice… Već sam imao sreću da vodim tim na tri derbija. To je posebna utakmica, kako na domaćem, tako i na gostujućem terenu. To je mnogo više od običnog meča. Derbiji su svuda posebni, ali ovde, način na koji se živi danima pre i danima posle utakmice… taj osjećaj je neverovatan. To je životno iskustvo i osećam se privilegovanim što mogu to da doživim i što sam trener Partizana.”
Posebno mesto u razgovoru zauzela je uspomena na legendarnog Duška Vujoševića:
“Poštovanje prema njegovom liku i delu je bilo spektakularno. Viđao sam grupe navijača kako spontano drže minute ćutanja usred ulice u Beogradu. To su ljudi za koje, kada ih vidiš na tribinama, pomisliš: „Čoveče, pa ovi su potpuno ludi“, ali kada dođe trenutak da se pokaže poštovanje… Znaš, čak i bez velikog razumevanja, i bez znanja srpskog jezika, očigledno, naježiš se. Sve što je organizovano – i od strane kluba, i u hali pre utakmice, pa i sama sahrana na koju je išao ceo tim i gde je na groblju bilo 10.000 ili 15.000 ljudi – bilo je neverovatno. Taj osećaj poštovanja i zahvalnosti vam ostaje duboko urezan, jer smo mi u Španiji malo drugačiji. Nije da mi to nemamo, ali to ispoljavamo na potpuno drugačiji način nego oni tamo.”
Na pitanje da li je uloga trenera Partizana onakva kakvom je zamišljao pre dolaska, odgovorio je:
“Beograd je grad košarke i grad podeljen između dva velika kluba, Partizana i Crvene zvezde. Odjek i uticaj svega su mnogo veći nego u mestima u kojima sam ranije radio jer je praćenje medija i navijača ogromno, ali je i poštovanje prema figuri trenera izuzetno veliko. Tačno je da vas više prepoznaju, da vam dobacuju i komentarišu, ali je uloga trenera tamo znatno više poštovana nego što je čovek navikao.”
Osvrnuo se i na surovost Evrolige i sve češće smene trenera tokom sezone:
“Takmičenje je postalo surovo, potpuno divlje. Mnogo se promenilo u odnosu na Evroligu od pre nekoliko godina, pre svega jer ima mnogo više utakmica i jer je ogroman finansijski i igrački potencijal timova koji se bore za vrh. Kada imate toliko ekipa i kada se stvore tolika očekivanja, na kraju ipak pobeđuje samo jedan. Ako pogledate sve timove, svi imaju ogromne ambicije i svi žele da budu u vrhu, jer svi ulažu ogroman trud – i predsednici i klubovi – da bi imali sjajne rostere, vrhunske stručne štabove i najbolje uslove. Ali na kraju, takmičenje je nemilosrdno, a strpljenja je jako malo.“
Dodao je i osvrt na modernu košarku i ulogu društvenih mreža u svemu tome:
“Sada imamo i to čuveno “okruženje”, pre svega na društvenim mrežama, koje sve višestruko uveličava. Zato, ako nemate profesionalne, ozbiljne strukture sa strpljenjem i iskustvom, sve se sruši mnogo brže. Jasno je da je trener skoro uvek najslabija karika u svakom projektu. Ima veliku moć dok je tu, ali kada stvari krenu nizbrdo, aktivira se ona čuvena fraza koja je živa istina: lakše je oterati trenera nego dvojicu ili trojicu igrača. I to jeste tako, jer je tržište igrača postalo nikad teže. Zato, pozicija trenera… Gledao sam pre neki dan Čola Simeonea kako priča o tome, i to ne samo o poziciji trenera, već uopšte o autoritetima u životu: o poštovanju prema učitelju, lekaru, policajcu. Ljudi se danas sve više usuđuju da osporavaju sve i sve se manje poštuje. Najlakše je napasti ili promeniti nekoga. Mislim da je to greška, jer kada dođe novi trener, kao što se desilo meni, ti možeš da promeniš neke stvari, ali se tokom sezone trenira jako malo. Prostor za krupne promene je minimalan. Ali biznis je tako postavljen i mislim da se to neće promeniti, bar ne u narednim sezonama. Što se tiče kalendara, reč nije da se on “olakša”, ali nam je definitivno potreban kalendar koji više priliči evropskoj košarci.”
Penjaroja ostaje na čelu Partizana i narednu sezonu, te svoje misli sada usmerava na letnji prelazni rok i izgradnju tima:
“Leta su uvek komplikovana, a Partizan je veliki klub. Mislim da je to klub u koji igrači žele da dođu, ali takođe moramo biti svesni gde se nalazimo u okvirima takmičenja kakvo je Evroliga. U Evroligi je očigledno da postoji osam, devet ili deset klubova koji posluju na znatno višem ekonomskom nivou kada su u pitanju budžeti za plate. Ipak, ono što mi želimo jeste da izgradimo tim koji će pre svega funkcionisati kao celina, koji će prenositi tu energiju i borbu na teren kako bi naši navijači bili ponosni. Pokušaćemo da zadržimo igrače koje želimo, a onda ćemo videti kolike su nam mogućnosti na tržištu da dovedemo pojačanja i budemo konkurentni.”
Osvrnuo se i na produžetak ugovora sa Karlikom Džonsom, ali i na neizvesnosti vezane za ostatak rostera:
“Produžetak ugovora sa Karlikom Džonsom je sjajna vest za nas, a odatle krećemo dalje. Videćemo šta će biti sa igračima koji imaju ugovore, ali mogu da odu u NBA… Videćemo kako ćemo kompletirati roster. Ali, najvažnije od svega je da imamo jasnu liniju, ideju igre i viziju kakav tim želimo da budemo. Mislim da i klub i ja imamo potpuno jasnu sliku o tome, i videćemo da li ćemo uspeti da sklopimo te kockice kako bismo bili konkurentni.”
Na kraju razgovora, dotakao se i odnosa sa Željkom Obradovićem, odgovarajući na pitanje da li su se već čuli:
“Još uvek nisam, to mi je ostalo kao obaveza. To sam rekao i kada sam stigao. Kada sam dolazio, nisam želeo da primam previše informacija ni sa jedne ni sa druge strane kako bih se maksimalno fokusirao na svoj posao i krenuo sa svojom idejom. Sa Željkom imam dobar odnos, ali se nismo poklopili sa vremenom, mada ćemo uskoro sigurno sesti na jedan normalan razgovor. Pored poštovanja koje gajim prema njemu kao treneru, on je živa legenda u Beogradu. Potpuno je jasno da, ako neko želi da Partizan pobeđuje i da mu ide dobro, to je on, jer je taj klub deo njegovog života. Sigurno je moja greška što ga još nisam pozvao, ali u ovom ritmu takmičenja, sve je potpuni „ludilo“. Kada sam stigao, želeo sam malo da sačekam, ali uskoro ćemo sigurno razgovarati”, zaključio je Penjaroja.
Sve najnovije sportske vesti pročitajte ovde.
